Mika? Neka, hvala!
(Diskriminacija na državnom nivou)
Budući da smo svi studenti, uskoro akademski građani, od nas se očekuje da budemo komunikativni i u stalnom kontaktu sa drugim ljudima, da idemo na predavanja, polažemo ispite, izlazimo, zabavljamo se.... jednom rečju, živimo bez straha od diskriminacije.
Kao što obično svi obratimo pažnju, makar iz čiste radoznalosti, kada pored nas u Knez Mihajlovoj prođe tamnoputi afrikanac, na Petoj Aveniji taj isti afrikanac prolazi neopaženo. Ne zbog toga što u toj nekoj tamo ''idealnoj'' Americi uopšte kao ne postoji diskriminacija a mi smo ipak Srbija, (znate, zemlja u razvoju, tranziciji i ostale bla-bla priče koje izvlačimo svaki put kad pravdamo glupost i diskriminaciju) ne! afrikanac tamo prolazi neopaženo isključivo zbog toga što različiti ljudi stalno prolaze Petom Avenijom.
Slična, ali daleko teža, situacija sa afrikancem u Beogradu, ponavlja se kada ulicom prolazi osoba koja otežano hoda, govori ili koristi kolica. Ljudi zastaju, gledaju, okreću se a nisu retki slučajevi sažaljenja, uvreda i podsmevanja ...
I pored činjenice da svaka deseta osoba ima hendikep, kod nas se hendikep i osobe sa hendikepom kriju, sklanjaju, imaju svoje ''blokove'' i ''rezervate''. To je vid prikrivene diskriminacije od strane učmalog i zaostalog sistema koji podržava medicinski model razmišljanja po kojem se problem automatski pripisuje osobi sa hendikepom a ne nedovoljno razvijenom društvu.
Kao jedan od takvih ''rezervata'', postoji čak studentski dom '' Mika Mitrović' koji se, kako smo čuli u jednoj od studentskih službi, nalazi ’’negde’’ na Voždovcu. Da bi se uopšte dobilo mesto u ovom domu postoji čak ''posebna'' raspodela. Dakle, diskriminacija na prvom koraku. Dom, dvospratna oronula zgrada, nije dovoljno adaptiran za korisnike kolica, kupatila nisu osposobljena a drugi sprat doma uopšte nije dostupan pa studenti, korisnici kolica, dobijaju samo prizemlje. Okolina doma je maltene ruralna i krajnje nedostupna, a svi fakulteti, biblioteke, pozorišta, tržni centri kao i mesta za izlazak daleko pa su studenti, stanari ovog doma osuđeni da sede u sobi, uskraćeni za neke opšte, kulturne i sociološke potrebe.
Mnogi studenti, naše kolege uopšte ne znaju da Mika postoji, a ovi koji znaju uglavnom imaju negativnu sliku tako da na žurke i ostala dešavanja koja se organizuju u domu, dolaze uglavnom samo stanari doma. Da bi se izbegla diskriminacija, ona teška, svakodnevna, potrebno je ostalim građanima približiti pojam hendikepa, dakle edukovati ih i informisati a to se može samo stalnim kontaktom i komunikacijom.
Svaki od blokova Studentskog grada, mogao bi veoma lako da se osposobi za korisnike kolica a pri tom je Novi Beograd poznat po velikom broju dostupnih šetališta kao i kulturnih i tržnih centara. Ostali domovi, kao što su ''Lola'' i neki blokovi st.domova ''Patris Lumumba'' i ''Rifat Burdžević'' takođe bi se za relativno malo novca mogli adaptirati za korisnike kolica. Pored toga, ne postoji razlog zbog kojeg studenti sa hendikepom, nekorisnici kolica ne bi imali pravo na bilo koji drugi dom. Oni, naravno, imaju pravo na svaki drugi dom; treba samo da prodju lekarski pregled na kojem ih čitav tim doktora ubeđuje da je upravo Mika najbolje za njih.
Postavlja se pitanje, s kojim pravom da se borimo protiv diskriminacije među ''neukim'' narodom kada nas, buduće profesore, inženjere, doktore, matematičare, ljudi iz najviših krugova diskriminišu odvajajući nas od naših kolega ne na osnovu intelektualnih već fizičkih mogučnosti.
Kada bi u svim studentskim domovima na svakom spratu zivela bar jedna osoba sa hendikepom bilo kog tipa, diskriminacija na ulici bi u startu bila znatno manja bar kad su u pitanju naši vršnjaci i kolege. To je, nažalost, nemoguće postići dokle god jedini dom na koga studenti sa hendikepom imaju pravo bude potpuno izolovan.
napisala Tatjana @ 18:05
Komentari: 1
